О библиотеци

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ“
Кратка историја Лесковца

     Лесковац се први пут као насељено место помиње у ''Општој хрисовуљи'' за Хиландар и пирг Хрусију, почетком XIV века (по неким ауторима 1308.), највероватније фалсификованој повељи краља Милутина, док је оригинална повеља из 1303. године, према подацима Хиландарског епископа, изгубљена. Цар Душан је 1348. године својом хрисовуљом само потврдио Милутинов поклон Хиландару. Све до тада помен места које се налази на раскрсници Балкана на путу од Београда до Цариграда између три реке, Јужне Мораве, Јабланице и Ветернице, датира и из старијих извора али као Глубочица или Дубочица. Далеку прошлост насеља потврђују археолошка ископавања у околини града. Пронађени су трагови праисторијских, келтских, и римских насеља. За Дубочицу се зна да је и пре укључења у Немањину државу (1.165. године, као дар Манојла I ), била претежно насељена словенским становништвом. Лескoвац, као значајно место, на својим путовањима, од XVI-XIX века, помињу и турски географ Хаџи Калфа, лекар енглеског краља Едвард Браун, француски геолог и географ Ами Буе, аустријски конзул у Грчкој др Јохан Георг Хан, иначе етнограф и Феликс Каниц, путописац и археолог. Као варош, Лесковац је настао, избивши природно, и то од скоре прошлости, од оног доба када у овом крају економски чиниоци почињу да играју важну улогу у друштвеном развитку. Данашњи трговачки дух води порекло од тог доба, а исто тако и свеж народни дух Лесковчана.
     Из патријахалности развила се, временом, и интелектуална снага Лесковчана, а на темељу јаких националних осећања. Најпре, у време Турака, издвојиле су се чорбаџијске породице: Хаџи Косте, Ђоке Жопа, Нешка Митровића, Димитрија Грка, Хаџи Танче и још неких, а потом, почетком XX века и породице индустријалаца и трговаца: Теокаревића, Поповића, Илића, Кукара, Стојиљковића, Чуљковића; визионара ''Српског Манчестера''. Управо те породице богатих Лесковчана, окупљене око Лесковачког Синода, основале су градску школу, још 1844. године. Поред најстаријег познатог лесковачког учитеља, Даце, било је и ''приватних учитеља'', још на почетку XIX века. Лесковац постаје водећи културни центар Јужне Србије. Већ 1844. у Лесковцу је било, углавном из чорбаџијских кућа, 8 претплатника на „Животопис Александра Македонског“, а 1858. године 11 претплатника на „Житије Григорија, архиепископа Омиртског“. Обе књиге су биле издате у Београду. У Лесковац су средином XIX века почеле да стижу прве новине, лист „Призрен“, који је излазио у Призренском вилајету и који је поред турске имао српску страну. 

Развој библиотечке делатности од првих извора до друге половине  XX века

     У ослобођеној Србији 1868. године створен је специјални одбор за просветни рад у јужним неослобођеним словенским крајевима. У њега су ушли архимадрит Дучић, Панта Срећковић и Милош Милојевић, касније директор лесковачке Гимназије. На иницијативу овог одбора, а уз помоћ богатијих Лесковчана, 1869. у Лесковцу је отворена прва читаоноца, са веома скромним фондом, углавном верског садржаја, прикупљеним поклонима. Ова читаоница је прва установа ове врсте у читавом Јужном поморављу, осам година пре ослобођења од Турака. Није позната судбина ове прве јавне библиотеке, нити докле је радила. У Државној архиви у Београду налази се годишњи извештај Народне читаонице у Лесковцу за 1880. годину, из кога се види, да је одмах после ослобођења 1877.-78. године, идуће 1879., основана у Лесковцу Народна читаоница под називом „Уједињење“. Њеним оснивачем сматра се наставник лесковачке Гимназије Лука Дожудић, који је био и први управитељ. За секретара је изабран Спира Здравковић, учитељ. Да ли је ова читаоница наставак оне из доба Турака није познато. Почетни фонд је износио само 12 књига, које је добила од чланова. Изненађујући је податак да Народна читаоница у Лесковцу, већ 1880. године, прима српске, словеначке, хрватске и црногорске листове и часописе, и то: Српске новине, Видело, Глас Црногораца, Пороту, Заставу, Обзор, Јавор, Хришћански весник, Српску зору и Словинац, а од страних листова: на немачком „Политику“ и на бугарском „Државни весник“. У том периоду било је 76 учлањених Лесковчана подељених у две класе, према висини чланарине. Чланови који су припадали првој класи плаћали су један динар, а остали педесет пара, месечно. Других дотација није било. Сви су радили волонтерски, осим плаћеног послужитеља. Управа Библиотеке била је по Статуту одговорна Збору и Министру просвете. Почетком 80-их година је и при Грађанској касини формирана Градска читаоница, коју су водили наставници Гимназије. Даља историја библиотеке у Лесковцу везана је за Певачко друштво „Бранко“ (основано 1887. године). У то време у Лесковцу је службовао Радоје Домановић, велики српски сатиричар, као наставник ниже гимназије и његова жена, као учитељица (прецизније од 18. 11. 1896.). Домановић је поред рада у школи био активан члан друштва „Бранко“ и „Академског друштва Обилић“ Заљубљеник у књигу, помагао је у раду Библиотеке и учествовао у формирању позоришта. Нажалост, његово службовање је прекинуто отпуштањем јуна 1898. године. Те непуне две године касније ће се испоставити оставиће много већи траг но што је онда ико могао предпоставити. По овом писцу који је често имао проблема са властима и веома често био приморан да буде становник различитих места у Србији, а као такав оставио део себе у многим местима широм Србије  и у Лесковцу,  Библиотека нашег доба од друге половине XX века до данас носи његово име. Један од ретких података о библиотечкој делатности у Лесковцу, а може се рећи и у читавој Србији крајем 19. века односи се на полицијску наредбу, да се за унапређење наставе, под управу Гимназије стави Народна читаоница и Ђачка књижница. Од тада па до 30-их година минулог века ова библиотека често се везује за реално јединог правог покретача свега онога што се у области просвете и културе дешавало у Лесковцу с краја XIX века, лесковачку Гимназију и њене кадрове који су свакако поставили камен темељац свих дешавања у области образовања и културе.

     Као у многим местима Србије, бурне 1903. године основана је у Лесковцу Радничка књижница и читаоница, као одговор на идеје Светозара Марковића.

     Пре Балканских ратова 1912 - 1914. године, Удружење студената „Гундулић“ имало је своју позајмну књижицу. Познато је тада, да је при Грађанској касини и даље постојала Градска књижница и читаоница.

     Са новембром 1915. године и бугарском окупацијом, потпуно је нестало и оно мало повољне климе за развој просвете и културе. Књижни фондови су уништени или разнешени, па је престао и рад свих књижница. Ослобођење Лесковца дочекано је са незнатним бројем књига, сакривеним по кућама. Ђачка дружина „Гундулић“ мења име 1920. године, у Студентски клуб „Гундулић“, и оснива прву јавну библиотеку после Првог светског рата. Организовани су концерти и од тих прихода су набављане књиге. И апел за помоћ грађанству је уродио плодом, па су сакупљена значајна средства. Убрзо је почела и претплата на периодику. Први набављени часопис био је ''Мисао''.

     Грађанска касина је такође обновила свој рад 1921. године. Њени чланови су били индустријалци, књижари, адвокати, трговци, лекари, професори. Како није имала своје просторије, користила је кафану, у којој је била мала библиотека са дневном и периодичном штампом.

     Француско-српски клуб, који поникао у Касини, одвојио се и почео самостално да ради. Значајна је библиотека Клуба, које је располагала пристојним фондом књига на француском језику.

     У Лесковцу су у поратном периоду радиле и библиотека Лесковачке трговачке омладине, која је имала веома добар фонд, у Реалној гимназији библиотеке за ниже и више разреде, а Друштво за културно, просветно и економско развијање ''Покрет'' у срезу Лесковачком, такође је имало књижницу са читаоницом.

      Народне књижнице и читаонице отваране су и у околним селима. Прва народна књижница формирана је у селу Бабичко, 1919. године, а затим 1920. у селу Разгојна, али се она убрзо угасила. У Печењевцу књижница ради од 1921. године, у школи. Две године касније, за село Прибој и Залужње, са седиштем у Прибоју, основана је читаоница. Године 1929. основана је Брестовачка народна књижница и читаоница. Наредне године у селу Градашница основана је Народна књижница и читаоница под називом ''Лабуд''. Примала је више листова: Радна школа, Здравље, Трезвеност, Јужни преглед.

     Почетком 30-их година прошлог века већина библиотека престаје са радом. Економска и политичка криза и друштвена небрига, условили су да само у понекој школи постоји библиотека.

     Ипак, августа 1934. године, Удружење студената и Народни универзитет, који је имао огромну улогу у просветном и културном раду, организовали су конференцију свих хуманих и културних удружења у Лесковцу за обједињавање књижног фонда и оснивање народне књижнице и читаонице. Она је била саставни део Народног универзитета. Прикупљено је 1200 књига, а библиотека, која је почела са радом јуна 1935. године,  добила је назив Лесковачка народна књижница и читаоница. И ова се установа може засигурно назвати почетком  организованог библиотекарства у Лесковцу из којег ће се развити данашња Библиотека са именом нашег познатог стиричара.

     Непосредно пре Другог светског рата настала је у Лесковцу добро снабдевена и организована књижница. Омладинске задруге за штедњу, као и једна приватна позајмна библиотека (књижара). Сам фонд свих тих библиотека и књижница био је јако скроман који су бомбардовање Лесковца и окупација уништили. Током ратих година библиотеке у Лесковцу и окружењу су престале да раде.

Друга половина  XX века до данас - утицај Библиотеке модерног доба на културни живот Лесковца

     После Другог светског рата, када народне књижнице добијају значајан друштвени статус, већ идућег месеца после ослобођења, 29.11.1944. године, основана је Градска библиотека, која је почела са веома скромним фондом, углавном сачуваних књига које су грађани позајмили пре рата или од поклона. До августа 1952. године, библиотека је без правих наменских просторија, често сељена, и са неодговарајућим, често недовољно школованим упосленицима, због чега су биле честе промене. У том периоду књижничар је уједно био и руководилац и благајник библиотеке.

      Почетком педесетих формиран је библиотечки центар при Народној библиотеци Србије у Београду, чијом заслугом и подршком Народног одбора градске општине, се Градска народна библиотека усељава у нове просторије, у зграду чији је један део био приватно власништво (сада солитер, преко пута Библиотеке). Примљено је ново особље, три књижничара и помоћни радник, а већ 01. септембра 1952. године постављен је први управник Библиотеке, Антанасије Младеновић, наставник ВМГ у Лесковцу, који доприноси снажном развоју библиотекарства у Лесковцу. Библиотека нагло јача, повећава књижни фонд, отвара читаоницу, број читалаца расте, организован је велики број културно-просветних манифестација, а целокупни фонд је сређен по стандардима Међународне децималне класификације. Читаоница која је била смештена у згради Дома синдиката (Културни центар), пресељена је 15.03.1958. у просторије ДОЗ-а (Технолошки факултет). Поред завидног броја књига, читаоница је располагала и са више дневних листова и часописа. Интересантно је и поменути да су читаоницу користили Клуб просветних и јавних радника, Клуб младих писаца, Друштво за српски језик и КУД ''Абрашевић'' за недељна матинеа.

   Градска библиотека оснива Дечје одељење, које је смештено у приватном локалу Глигорија Кражића (сада угао Шоп Ђокића комплекса), 7. априла 1956. године. Отварање одељења допринело је наглом повећању броја чланова. Док је 1952. године број уписаних био 1.163, већ 1956. тај број износи 3.234 корисника, који су прочитали 66.454 књига. Број књига је такође знатно увећан од 5.439 у 1952. години на 31.103 у 1956. години. У то време Библиотека је имала закључено уговор са 25 издавачких кућа, које су одмах по изласку из штампе, достављале по два примерка књиге. Нестварно делује податак да је Градска библиотека педесетих година била претплаћена на 30 часописа и 32 листа. Читаоница је чувала и 33 годишта предратне периодике. Већ 1958. године, 15. октобра, отворена је Прва амбулантна књижница, за рејон II, у близини највећих текстилних фабрика, чији су корисници били радници тих организација.

     Због њихових потреба које су постајале све веће, долази до иницијативе за формирање Покретног књижног фонда, који би обилазио радне организације. Та идеја биће остварена у периоду с краја 1959. године и почетка 1960. године у периоду када су локалне власти реално показале и веће интересовање за развој и унапређење библиотечке делатности. Покретни, синдикални фонд, који је израстао из Амбулантне књижнице, почео је са радом 1960. године, на захтев радних организација „које су помало љубоморно поставиле питање Библиотеци „Радоје Домановић“ што не опслужује и њихове раднике и зар могу земљорадници да имају предност испред радника“. Већ исте године Покретним фондом је обухваћено 12 радних организација, да би 1965. број организација био повећан на 22 (са 26 погона), а број читалаца-радника порастао је на 1900. Број радника-читалаца пре формирања Покретног фонда био је само 80-90. Тих година књижни фонд је до радних организација превожен старинским фијакером. Наравно та идеја је била изузетна али су је неки други односи према библиотекарству обезвредили и начинили немогућом да би је прогласили сувишном и непотребном. Тај период је ипак био изузетан и свакако утицао на повећање чланства, библиотечког фонда и броја прочитаних књига. Значајно је истаћи да је тих година осим наведеног почело и прикупљање грађе за Одељење Лесковца, из кога ће настати будући Завичајни фонд.

     Одлуком НОО Лесковац од 10.11.1959. године, Градска библиотека мења име у Народна библиотека „Радоје Домановић“, по захтеву библиотеке, „из разлога што она даје књиге на читање члановима који живе и ван подручја града и што се њеним фондом користе грађани са читаве територије среза“. Закон о библиотекама донет је 1960. године, па је решењем НОО Лесковац, Народна библиотека „Радоје Домановић“ добила статус јавне, која у свом саставу има Библиотеку за одрасле, Дечју библиотеку и Народну читаоницу и новоотворена одељења у Турековцу, Винарцу, Прибоју, Богојевцу, Манојловцу и Орашцу. Настаје период интезивног развоја мреже библиотечких одељења, која поред стационираног књижног фонда има и даље свој покретни фонд.

     Исте године Народна библиотека се усељава у нови простор у најужем ценру града који је, за оно време веома примерен, како просторно тако и изгледом инвентара. У том простору који је временом итекако превазиђен Библиотека се налази и данас. Нова времена и развој технологије условили су нове стандарде и критеријуме који нажалост немају ни трећину потребног простора. И као таква она ипак може се рећи у домену могућег ипак обавља све своје функције. Народна библиотека ''Радоје Домановић'' постаје 17. 05. 1961. године матична библиотека за Срез Лесковачки. 

   Годишњица Библиотеке, 1969. године, обележена је низом манифестација: књижевне вечери, предавања, литерарни конкурс, изложбе. Те године је први пут организована (касније традиционална) акција „Добро дошли прваци“, у част првог сусрета ђака-првака са књигом и библиотеком и њихов бесплатан упис. Ова акција прерасла је у традиционалну и итекако постала један од покретача најмлађе популације која је свакако најзначајнија за формирање нове генерације читаоца који ће правилно вредновати писану реч и утицати на унапређење свега онога што захтевају нова времена развојем нових технологија и вредности у библиотечкој делатности.

      Поред јачања одељења на територији општине, крајем 60-их, матична библиотека је помагала и развој библиотека у другим општинама, које касније постају општинске матичне библиотеке (Бојник, Грделица, Брестовац, Вучје, Ц.Трава), организовањем обуке кадрова и низом стручних семинара. Те библиотеке су „постале прави културни кутићи где се радо окупљају омладина, деца и одрасли“.

     Тих година се у оквиру Читаонице издваја Одељење стручне књиге са завидним бројем књига, а одељење Лесковца касније Завичајни фонд ситуира у посебном одељку. Отварају се и нова одељења у селима Горње Стопање, Јарсеново, Белановце, са књижним фондом од 1000-3000 јединица, и већ почетком 70-их, сеоска одељења добијају сталне упосленике, од којих је већина завршила Средњу библиотекарску школу. После интеграције, 1966. године, општинске библиотеке у Печењевцу и Брестовцу постају одељења Матичне библиотеке. Фондови одељења су јачани прикупљањем књига од донатора и она постају ''нека врста реонских центара са сталном везом са Матичном библиотеком''.  

     Библиотека је у 1970. години већ имала преко 60.000 књига, али је и даље заостајала по броју књига по глави становника. Манифестације на популарисању писане речи постају важан сегмент рада Библиотеке. Годишње се организује по 15-ак књижевних вечери, литерарних сусрета и трибина. Памте се: ''Вече поезије Индије'' и ''Вече Кине'', организоване са амбасадама тих земаља.

     У бившој Југославији Лесковачка библиотека игра значајну улогу у међурепубличкој сарадњи библиотека, која је била корак до јединственог библиотечког система. Као њен оснивач, организује Сусрет библиотечких радника Србије, Македоније и БиХ, на коме су обрађиване радне теме из библиотечке делатности. Значајне радове и излагања имали су лесковачки библиотекар у оквиру оваквих сусрета.

    На иницијативу СО Лесковац, после расписаног референдума, библиотеке у Вучју и Грделици са својим одељењима, припојене су Народној библиотеци у Лесковцу, 31.12.1973. године, па је поред постојећих, мрежа библиотека повећана са Вучјем, Мирошевцем, Великим Трњаном, Стројковцем, Грделицом, Предејаном и Губеревцем, а библиотекарство у Општини је било обједињено. То су године када је друштво имало веома много разумевања за библиотекарство, па су књижни фондови знатно увећани (број књига у 1977. био је 154200).

     Крајем 1977. године нарочито се бележи развој културно-просветног програма Народне библиотеке, првенствено организовањем књижевних вечери са еминентним ствараоцима и афирмисањем завичајних ствараоца. У том периоду, нажалост на кратко, отворена су одељења у месним заједницама Хисар и Солидарност која су кратко трајала, а итекако оставила траг.

      Кадровско јачање, (до тада веома запостављено), и квалитетни програми присутни су у периоду од 1982. године, нарочито у другој половини осамдесетих година прошлог века. Ратне 90-е успориле су развој библиотечке делатности. Нажалост, није се остварила ни давнашња жеља, градња нове библиотеке, иако је идејни пројекат био готов. Остаће у сећању књижевне вечери на којима су учествовали Дејан Медаковић, Драгољуб Срејовић, Јован Стриковић, Милош Мањура, Јован Букилић, и низ значајних интелектуалаца са простора некадашње Југославије.

    Почетак новог миленијума значи и нови узлет библиотечке делатности. Улаже се много напора у модернизацију библиотеке, која је због небриге оснивача и тешке економске ситуације таворила у раним 1990-им. Увести Библиотеку у савремене библиотечке токове постао је приоритет, који се подудара са настојањем да се дође до бољег простора. Формирана су одељења, којих до тада није било: Одељење периодике, Одељење заштите и рестаурације књига, Библиотечко - информациони центар, Фонд стране књиге је издвојен као и, фонд старе и ретке књиге, а Завичајни фонд је добио посебно, истакнуто место. Уведени су нови, ликовни и музички програми, уз књижевне вечери, литерарне сусрете, промоције, трибине, на којима учествују истакнути интелектуалци и ствараоци.

       Повратак избирљиве лесковачке публике која је својим присуством показала да зна да вреднује напоре Библиотеке, да су бројем посетилаца су били изненађени многи аутори, је доказ да је библиотека на правом путу ренесансе библиотекарства. Библиотека је 2006. године закорачила у будућност, приступањем заједничком  библиотечко - информационом систему COBISS.SR  на COBISS платформи. Нешто раније прикључењем на Интернет, израдом сајта и издавањем свог електронског гласила ''Легат'', међу првима у Републици Србији.

     Амбициозни упосленици раде на уобличавању нових програма и даљег развоја библиотечке делатности, и надају се да ће се они остварити у новим, наменским просторима. Нова опрема, која је уз помоћ фонда за развој и УНДП стигла у Библиотеку (компјутери, регали за књиге) су само још један корак ка модерном библиотекарству). Уз разумевање Министарства културе и информисања набављена је опрема и извршено комплетно умрежење свих рачунара чиме су се стекли услови за приступање COBISS-у за које је министарство такође обезбедило потребна средства. У оквиру скромног простора развијене су све делатности које обавља  матична библиотека, а од велике важности за културни живот Лесковца и Јабланичког округа. Чекајући нови простор упошљеници Народне библиотеке „Радоје Домановић“ не посустају и у прихватању нових садржаја уз помоћ покретача Народне библиотеке Србије константно се врше стручна усавршавања кадра и модернизација набавком нове опреме.

       Својим основним функцијама Народна библиотека „Радоје Домановић“ већ скоро пола века са овим именом у прилици је да буде битан фактор културног живота, а самим тим и укупног развоја Лесковца као центра Јабланичког округа. Да оствари све своје основне функције, зацртане циљеве и задатке то чини преко својих одељења и сектора.

     Секторе и одељења Народне библиотеке ''Радоје Домановић'', обједињава Заједнички циљ, развој и унапређење библиотечке делатности.

     Одељења су наравно формирана кроз време и у складу са напредком одређних технологија, али и самог друштва и система образовања. Тако да се кроз време у окриљу Библиотеке организовало и формирало неколико одељења:

  • Одељење за развој и унапређење библиотечке делатности - Матична служба;
  • Одељење набавке и обраде;
  • Завичајно одељење;
  • Библиотека посебних фондова;
  • Позајмно одељење за одрасле;
  • Дечје одељење;
  • Стручно одељење;
  • Одељење периодике и дневне штампе;
  • Одељење стране књиге;
  • Одељење културно - образовног програма и издаваштва;
  • Одељење књиговезнице и заштите библиотечког материјала;

     и пет стационарних огранака у већим насељима на територији града Лесковца:

  • Грделица;
  • Предејане;
  • Вучје;
  • Брестовац и
  • Печењевце.